Niti ne znam kaj napisat o 1M, al lako je pisat o tom kak si se s kim naganjal kad to sve ide kak spada i kad znaš da bolje ni nemre. Al kaj napisat kad se od Zdenca do Vugrovca činilo kaj da sam na ulasku u Paklenicu i trebam ići u Senj.

Trening je bil i više nego dobar, bez nekih ozljeda, rokalo se ko nikad, tijelo se nije nikaj bunilo. Zadnji pravi test je bil prije 3 tjedna, 1M lapo lapo dan za dan, ispod 5ipol vuri , s tim da sam prvi dio išel nekak li la, dok sam drugi dan išel ko avion od Zdenca do kraja i to mi se činilo da bu moglo i bolje. Prolaze sam definiral i kao to bu to.

Odmor nije baš ispal dobro, otišel sam na Štefov trek jer je bilo jače od mene i drago mi je da jesam iako je bilo sve samo ne pametno. Posel, što ovaj prosvjetarski, što ovaj probisvjetarski, nisu me mazili, ali kao bude to dobro, bu išlo na adrenalin i kofein, e nebu.

Iskreno nisam htel uopće o ovom pisat, razočaran sam dost, al to je pičkasto, isto kao kaj bi i bilo odustat jer si loš(e). Tak da nekaj bu se ižmikalo, makar da se jednog dana sjetim da je bilo dana kad je 6:13 bilo loše.

Noć prije trke sam čak i spaval, ujutro svi rituali prošli vredu i umjesto ugodnij Hž nota, sa susedima sam sjeo u Uber koji nas je odvezel do Podsuseda. Dan je bil perfektan; lepi sunčani, kratka obleka, Susedove leki rukavice, 9 gelova, 375mg kofeina, 4 izotonika i jedne noge s prek 150 hiljada visinske u godinu dana, zgledalo je ko da bu dost.

Na startu sam znal da jedino Joža to ima u sebi, iako sam i za njega mislil da ak bumo više manje skupa na pola, da nemre to zdržati, a bome očito nemrem ni ja. Krenuli smo i do šume smo već nas dvojica bili sami, Kameni Svati 46:30, Glavica 1:13:30, drito prolazi kak treba. Osjećaj je tak, osjećam da sam zver, al i osjećam da sam nekak malaksal. Vjerojatno sam trebal malo pustit gasa, ali ajde pusti gasa nakon kaj 6 mjeseci radiš sve kak spada.

Dolazimo na Slap Sopot i taj uspon mi ide nekak ne baš kak bi htel, iako sam ga išel bolje nego ikad prije, gore na vrhu Joža malo pojačava, odma odlučujem da nije rezonski. Na kraju ni nije bilo, al opet, ne vrede mi dobre procjene kad sam za kurac. Dolazim na Risnjak unutar minute od planiranog i to je ok. Do Grafa je već malo žmehko, i na Zdenac se spuštam dost jako, minutu i pol kasnim.

Zasad prezentirano je skroz ok, više nego dost za sve kaj sam mislil s obzirom kak znam da trčim drugi dio… osim kaj danas ne trčim. Na Mrcini se osjećam ok, bez bolova, bez neke krepanosti, ali kao da mi je neko kondu smanjio na 50%. Na Gelenderu već kasnim gro i dalje vidim da ove noge nemreju niš. Zovem Anicu, velim “Anice u kurcu sam”, Anica je naravno podrška, i to realna. Mislim si pa dobro za koji si ti kurac 6 mjeseci radil to kaj jesi, i žrtvoval to kaj jesi.

Dalje idem u planinarskom tonu, prva grupa ZTŠ-a, joggam niz breg, uzbrdo ko oni mrtvaci s lampama kaj idu po Maksimiru. Jednostavno nema smisla ni pokušavat cjedit ovak šugavo tijelo kad nebu niš iz toga, 10 minuta sim tam. Isto tak, nema šanse da bum ja odustal jer kao nisam brz. Staza je tak lepa, sunčano je, umil bum se na Srnecu, Tajana bu mi dala kolu na Gorščici.

Na Hunjki sam i dalje bolji nego prošle godine, ali 20 minuta kasnim, a o tom kak sam kilav bolje ne govoriti. Trčkaram, vučem se, dolazi Štef, malo me motivira da idemo, ali neda mi se, nemrem. Samo se hoću dokopat Tajane. Dolazim, kola je fina, a Tajči je utješna.

Dalje neki planinar baš jako želi trčkarat zmenom, zamoljen je da ne. Još vura i nekaj ispred mene i onda je gotovo. Zadnji gel, jogganje prema Vugrovcu, lepe livade i najbolji planinarski dom. Čestital sam od srca Joži, jebena reza za prvu ultru, Štefu također, U6 u žepu.

Ostatak večeri prolazi uz za mene neočekivano puno alkohola i očekivano puno depresivnih nota.

P.S. – 1M je i dalje najbolja i najljepša utrka ikad, morti i ja dočekam 10 finiša